Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić


Ka­da si se usu­dio, pa u sa­mo­ći ra­su­dio i ra­sa­dio, sa­mo­će si se za­si­tio. Pa si sa­mo­va­nju le­đa okre­nuo, dru­go­va­nju se ra­do­vao. Pa si međ’ svi­jet iza­šao, za dru­gim za­va­pio. Pa si bu­dan, pre­bu­dan, sva ču­la na­peo, jed­no­mi­šlje­ni­ku se na­dao. Ne bi li su­sreo mi­kro­sko­pič­na oka dva, što vi­dje­ti bi te zna­la. Ne bi li ugle­dao, do­brog slu­ha, uha dva, što ču­ti bi te umje­la. Ne bi li na­nju­šio njuh što na­mi­ri­sa­ti te zna. Ne bi li pre­po­znao čo­vje­ka čuv­stve­na, za ži­vot pri­jem­či­va. Pa si na­vio svo­ja pla­va oka dva, iz­o­štrio oba uha, pa si pre­bud­nih ču­la vre­bao dru­ga bud­na...
Pa si naj­pri­je po­šao u ka­fan­sko stje­ci­šte, naj­mi­li­je ti sa­sta­ja­li­šte, mno­gi­jeh lje­či­li­šte. Pa se i ti htje­de pri­li­je­či­ti, od sa­mo­će iz­li­je­či­ti. Pa si po­ru­čio ko­fe­in­ski na­pi­tak, taj ču­do­tvor­ni pri­pra­vak. Pa si po­slu­žen i uslu­žen bio. Pa je pri­pra­vak po­čeo dje­lo­va­ti, a ti po­če se osmje­hi­va­ti. Ko­fe­in ve­na­ma pro­te­če, a ti osmi­je­hom uslu­ži­va­ču: ,,Hej čo­vje­če“! Jer, valj­da si po­mi­slio da ta, do­brog slu­ha, uha dva su od uslu­ži­va­ča. Jer, valj­da si mi­slio da uslu­ži­vač drug bi bi­ti mo­gao, pa si se otvo­rio. Uni­ver­zal­nu lju­bav mu oda­ši­ljao. Ti sig­na­li­zi­rao, on s ne­vje­ri­com te gle­dao. Ti osmi­jeh mu da­ri­vao, on se fra­pi­rao. Ti na­sta­vio se osmje­hi­va­ti, on ni­je se mo­gao na­ču­di­ti. Taj uslu­ži­vač, nit’ te je vi­dio, nit’ te je čuo, jer, taj uslu­ži­vač je dri­je­mao. On, svoj ra­di­jus kre­ta­nja je imao, s te sta­ze ni­je od­stu­pao. On, pe­ri­fer­no te je uslu­ži­vao, za što­god vi­še ni­je ma­rio. On, svoj sta­tus kvo je pro­kli­njao, do kra­ja dnev­ne smje­ne, mi­nu­te je bro­jao. Taj uslu­ži­vač, oba­mro, bi­o­lo­ški je ži­vio. ,,Ali, zar ti mi­sliš da mi je do smi­je­ha, sva­kog da­na de­set­ča­sov­na smje­na?! Sva­kog da­na uslu­žu­jem, se­be sa­ma uni­zu­jem! Sva­kog da­na se sa­gi­njem, a ti ho­ćeš da se smi­jem?!“ Rop­tao je i rop­tao, ži­vot, sud­bu, ugo­sti­telj­stvo hu­lio. Na­pi­tak ti je za­gr­čio... Hej ti, uslu­ži­va­ču, uslu­ži­va­ču spa­va­ču, zar ti ne znaš da ni­je va­žan tvoj po­ziv, već tvom po­zi­vu od­ziv! Sem to­ga, ve­li­ka je tu­ga što naj­ve­ći je slu­ga...
Ni­je­si se žu­rio, u lje­či­li­štu si po­tra­jao, jer svo­ju glad za dru­gim još ni­je­si uto­lio. Uslu­ži­vač se mr­go­dio, ti bla­go se za­ro­ti­rao. Svo­ju pa­žnju sa­da pa­ci­jen­ti­ma si da­ri­vao. A pa­ci­jen­ti ko pa­ci­jen­ti, bo­le­ći­vi, tre­ba­ju im pri­prav­ci. Te gle­da­ju u te svo­je ko­fe­in­ske na­pit­ke, ču­do­tvor­ne pri­prav­ke. Te se li­je­če tim svo­jim na­pi­ci­ma pri­prav­ci­ma. A ti, i opet, me­đu dvo­o­ki­ma, tra­žiš ta pre­bud­na oka dva, što rend­gend­ski bi te pro­zre­la. A ti, i opet, me­đu dvo­o­ki­ma, tra­žiš, mo­že bit i tro­o­ko­ga. No, na­mje­sto bud­na, ti su­sreo si be­slo­ve­sna oka dva, što be­ži­vot­no su te gle­da­la. To bi­ja­hu oka dva ne­kog ju­na­ka sa ulja dav­no za­bo­ra­vljeng maj­sto­ra, ulja, s pro­to­kom vre­me­na ru­i­ni­ra­na. Ulja, ko­jem po­treb­na je hit­na, me­to­dom pje­ska­re­nja, re­sta­u­ra­ci­ja! Eto, ta­kva bje­še pri­li­ka tvo­jih ti, mo­gu­ćih sa­be­sjed­ni­ka. Jer, to su bi­li ta­ko­zva­ni, do­sa­đi­va­či, ali ne oni što dru­gi­ma do­sa­đu­ju, no oni što se smrt­no do­sa­đu­ju. Ta­kvi, na­i­me, svi­ma i do­sa­đu­ju. U ka­fan­skom stje­ci­štu, nit te je ko vi­dio, nit čuo, pro­šao si ne­za­pa­že­no... ,,Ali ko­me je do pri­če, ta­ko ne­vo­lje mi se utro­stru­če! Sva­kog da­na tre­ba zo­ru do­če­ka­ti, s ži­vo­tom se rva­ti!“ Hej ti, do­sa­đi­va­ču, do­sa­đi­va­ču spa­va­ču, ni­je­su va­žne tvo­je ne­da­će, no ti na­vij svo­je mi­ši­će!“ Sem to­ga, kroz ne­da­će do sre­će...
U po­ret­ku ta­kvo­me, dru­ga ni­je­si na­šao, pa non­ša­lant­no si od­še­tao. Še­ta­ju­ći, še­ta­ča si ugle­dao, sa­še­ta­ču se ra­do­vao. No, vi­dio si da še­tač ni­je pet­pa­ra­čio, sa­mo­do­vo­ljan je bio. Da on po­gu­re­no je ko­ra­čao, svoj po­gled je oba­rao. Mje­sto ne­bu, on cr­noj ze­mlji se ra­do­vao. Po­mi­slio si da, ta­kav, on na ži­vot je hu­lio. Još, vi­dio si še­ta­če što dez­o­ri­jen­ti­sa­no tu­ma­ra­ju, ne bi znao re­ći ku­da idu. Vi­dio si še­ta­če što kri­vo­li­nij­ski kri­vu­da­ju, svoj ja­san pra­vac za­ne­ma­ru­ju. Još vi­dio si še­ta­če što mje­se­ča­re, što som­nam­bu­li­zam bje­še im mo­to­ri­zam. ,,Ma ko­me je još do žu­stri­ne, u ovoj pla­ča do­li­ni?!“ Hej ti še­ta­ču, še­ta­ču spa­va­ču, ži­vo­tu mo­raš se ve­se­li­ti, jer će te pro­žde­ra­ti! Sem to­ga, sa­mo­ti­nja da ti ne bu­de ča­mo­ti­nja...
I svi ti uslu­ži­va­či, do­sa­đi­va­či i še­ta­či bi­li su spa­va­či. Ho­da­či spa­va­či, bez­volj­ni­ci, ži­vo­ta od­ri­ca­te­lji. Usnu­li ho­da­či spa­va­či, s ko­pre­nom na oči­ma, če­po­vi­ma u uši­ma, ne­sen­zi­bil­nim sen­zo­ri­ma. Dvo­o­ki, što ne vi­dje­še, dvo­u­hi, što ne ču­še, re­cep­tiv­ni, što ne re­ci­pi­ra­še. Kad po­zvao si ih na bu­đe­nje, lu­dim te na­zva­še, jer, pro­bu­đe­nim se sma­tra­še. A i ka­ko bi zna­li da usnu­li su, jer, šta o ži­vi­ni sun­co­kret zna, o slo­ve­snoj ži­vo­ti­nji be­slo­ve­sna ži­vo­ti­nja, o ne­be­skim či­no­vi­ma opet ova slo­ve­sna?! Na kon­cu, šta mr­tvac o ži­vo­tu zna? Da­ka­ko, ni­šta, al’ slu­ti­ti bi mogâ...
Hej ti ho­da­ču, ho­da­ču spa­va­ču, kad shva­ti­ćeš da ni­je va­žno gdje si, da bit­no je što si! Da ni­je va­žno sju­tra, već ovog mi­nu­ta! Da ni­je bit­na Vla­da, ne­go tvo­je sa­da! Da igra vječ­no tra­je, če­ka tvo­je oda­zi­va­nje! Hej ti ho­da­ču, ho­da­ču spa­va­ču, kad shva­ti­ćeš da vri­je­me je za bu­đe­nje! Dok nje­go­vom bu­đe­nju si se na­dao, te­bi se pri­dri­je­ma­lo. Po­noć, sa­mo što ni­je...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)